Bilo jednom jedno ostrvo na kojem su živeli svi osećaji i ljudske vrednosti: Dobra Volja,
Tuga,
Znanje i,
među ostalima, i Ljubav...
Jednog su dana shvatili da će njihovo ostrvo potonuti, te su pripremili svoje brodove kako bi ga napustili.
Jedino je Ljubav želela ostati do posljednjeg trenutka.
Kada je ostrvo bilo tren do potopa, Ljubav je odlučila tražiti pomoć.
Bogastvo je prolazilo u blizini i Ljubav je upitala:
“ Bogatstvo, možeš li me povesti sa sobom? ”
– “ Ne mogu, mnogo je zlata i srebra na mom brodu, nemam mesta ".
Ljubav tada odluči pitati Ponos koji je prolazio na veličanstvenom brodu.” Ponose, preklinjem te, možeš li me povesti sa sobom? ”
- ” Ne mogu ti pomoći Ljubavi ” , odgovori Ponos, “ Ovde je sve savršeno, mogla bi mi uništiti brod! ".
Tada je Ljubav zamolila Tugu, koja je prolazila kraj ostrva:
“ Tugo, molim te, povedi me sa sobom! ”
- “ Oh, Ljubavi ” , odgovori Tuga, “ Tako sam tužna da ne mogu. "
Kada je Dobra Volja prolazila kraj ostrva, toliko je bila zadovoljna da nije ni čula Ljubav kako je doziva.
Tada Ljubav začuje neki glas: “ Dođi, Ljubavi, ja ću te povesti sa sobom.”
Bio je to starac u malenom čamcu. Kada su stigli do kopna, Ljubav se iskrca, a starac ode.
Ljubav je bila toliko sretna da je zaboravila pitati starca za ime.
Ljubav shvati koliko mu duguje, te upita Znanje:
“ Znanje, ti sigurno znaš ko me spasio? ”
– “ To je bilo Vreme ” , odgovori Znanje.
– “ Vreme ” , upitala je Ljubav, “ pa zašto bi me Vreme spasilo? ”
Znanje odgovori: “ Zato što je samo Vreme sposobno proceniti koliko je Ljubav važna u životu. "
